Закон о кино-филмовима 1927.
Закон о кино-филмовима 1927. године (енгл. Cinematograph Films Act 1927) је закон који је британски Парламент изгласао 1927. године у сврху потицања и заштите домаће филмске индустрије у Уједињеном Краљевству. Повод за доношење је био успон холлywоодских студија током 1920-их, односно његова изразита доминација над другим свјетским кинематографијама, укљућујући британску, која јој се није могла равноправно супротставити. Закон је зато прописао да британске кино-дворане током сљедећих 10 година морају приказивати најмање 7,5 % британских филмова као дио свог репертоара (а што је године 1935. повећано на 10 %), а при чему је изузетно прецизно прописано који се филмови могу сматрати британским - снимљени у Уједињеном Краљевству, по дјелима британских аутора, са британском глумачком поставом и екипом и сл. Законодавац се надао да ће на тај начин кино-приказивачи бити потакнути да стварају властите филмове како би испунили квоту, односно створе и одржавају домаћу филмску продукцију.
Иако су неки појединци као Алеxандер Корда искористили одредбе закона како би створили успјешна подузећа, углавном се сматра како закон није постигао свој циљ. Као главни разлог за то се наводи то да су холлywоодски студији доскочили његовим одредбама оснивајући властите подружнице у Британији, односно снимајући филмове чија је главна сврха била испунити квоту. Они су се истицали ниским буџетом, брзином продукције и углавном лошом квалитетом, те су стекли погрдни надимак брзински филмови за квоту (енгл. quota quickies). С обзиром да су се сматрали филмовима за једнократну употребу, многи од њих су изгубљени. Дио филмских хисторичара, међутим, сматра да су имали позитивну улогу у развоју британске кинематографије, највише зато што су омогућили низу талентираних синеаста да стекну вриједна искуства (као што је случај са Мицхаелом Поwеллом), односно зато што су на филму забиљежили појединце и феномене тадашње британске популарне културе који би иначе били изложени потпуном забораву.