Распад Совјетског Савеза
Распад Совјетског Савеза је био процес дезинтеграције савезних политичких структура и централне владе Савеза Совјетских Социјалистичких Република, што је довело до независности свих 15 република Совјетског Савеза између 11. марта 1990. и 25. децембра 1991. Распад највеће социјалистичке државе на свету је такође означио званични крај Хладног рата.
Како би покренуо стагнирајућу совјетску привреду, совјетски вођа Михаил Горбачов је покренуо процесе либерализације (гласност и перестројку) комунистичке, једнопартијске државе. Међутим, ова либерализација је довела до појаве дуго потискиваних националистичких покрета и међуетничких сукоба у бројним републикама Совјетског Савеза. Револуције из 1989. су довеле до пада социјалистичких држава које су биле савезнице Совјетског Савеза и до повећаног притиска на Горбачова да уведе више демократије и аутономије за конститутивне републике Совјетског Савеза. Под Горбачовљевим руководством, Комунистичка партија Совјетског Савеза је увела непосредне изборе, основала ново централно законодавно тело и око��чала забрану деловања других политичких партија. Иако је референдум из марта 1991. показао да је већина совјетских грађана била за опстанак Совјетског Савеза, његов легитимитет су оспоравале балтичке републике. Законодавна тела совјетских република су почела да усвајају законе који су поткопавали ауторитет централне владе и подржавали успостављање независности.
Све веће политичке тензије су проузроковале да конзервативни врх совјетске армије и Комунистичке партије да у августу 1991. изврше државни удар како би збацили Горбачова и поново успоставили ауторитативни и чврст централизовани режим. Иако државни удар није успео због отпора грађана предвођеним Борисом Јељцином, тадашњим председником РСФСР, удар је увећао страховања да ће реформе бити поништене, па је већина република почела да проглашава независност. Председници Русије, Украјине и Белорусије Борис Јељцин, Леонид Кравчук и Станислав Шушкевич су се 22. децембра срели у тајности и договорили да распусте Совјетски Савез и да га замене са лабавом унијом заснованој на добровољном чланству под именом Заједница независних држава. Све више немоћан услед догађаја, Горбачов је поднео оставку 25. децембра 1991., што је званичан крај Совјетског Савеза. Русија је по међународном праву призната као једина држава наследница Совјетског Савеза и преузела у свој посед целокупни арсенал совјетског нуклеарног оружја.
Револуције из 1989. и распад Совјетског Савеза су довеле до краја вишедеценијског непријатељства између НАТО и Варшаквског пакта, што је била главна одлика Хладног рата. То је такође означило пад марксизма-лењинизма као владајуће идеологије, а једине две маркистичко-лењинистичке државе су Северна Кореја и Куба (иако су многе невладајуће партије у другим државама наставиле да заговарају марксизам-лењинизам). Ова два бивша совјетска савезника су успела да се одрже упркос нестанку совјетске економске помоћи и политичке подршке од које су зависиле. У државама бившег Совјетског Савеза, резултати распада су мешовити. Балтичке земље су увеле демократске системе власти, док су Украјина, Белорусија и централноазијске државе имале ауторитативне политичаре. Русија је прошла кроз период политичке нестабилности и економског пада пре него што је достигла стабилност и економски раст под председником Владимиром Путином. Чак и као независне државе, бивше совјетске републике су наставиле да одржавају блиске везе са Русијом и основале мулитлатералне организације као што је Евроазијска економска заједница и Савез Русије и Белорусије да ојачају економску и безбедоносну сарадњу.
Посљедице
[уреди | уреди извор]Овакав политички договорен распад СССРа крајем 1991 године од стране тадашњих председника Белорусије, Русије и Украјине је имао катастрофалне економске и социјалне последице свеукупно његово становништво пошто током прве четри године пад БДП у овој регији износи 45 %. Економска депресија створена тим распадом је била двапут већа од у западним медијима злогласне Велике Депресије из 30тих година двадесетог века.
По подацима ББЦа на двадесету годишњицу покушаја свргавања Михаила Горбачова бивше Совјетске републике су достигле БДП из 1990. године тек 2005. године [1] уз драстичне социјалне промене које су резултирале енормно богатом владајућом класом и сиромашном већином становништва које у просеку живи лошије но што је живело у последњим годинама СССРа.
Ако се у економским подацима о протекла два десетљећа гледа само БДП без социјалних фактора неупитни економски победници постају Естонија чији БДП расте око 60 % у двадесет година, Азербејџан (због нафте) и Арменија (помоћ из иностранства) с порастом од 50 % и Узбекистан с порастом од 40 % (с 1993 долара на 2773 долара), док су највећи економски губитници Таџикистан због свог дугог грађанског рата и државе које су биле "жртве" обојаних револуција (Грузија, Украјина, Киргистан) којима је БДП у паду у односу на стање из 1990. године