Елиа Казан

Рођен је као Елиас Казањоглоу 1909. у Константинополису (данашњи Истанбул), који је тада био главни град Османског Царства, као дијете грчких родитеља. 1913., кад су му биле четири године, његова је обитељ емигрирала у Сједињене Државе и смјестила се у Неw Yорку, гдје је његов отац, Георге Казањоглоу, постао трговац саговима. Казанов отац је очекивао да ће му син ући у обитељски посао, али његова мајка, Атхена, охрабрила га је да крене својим путем.

Казан је похађао јавне школе у Неw Yорку и Неw Роцхеллеу, у држави Неw Yорк. Након матуре на колеџу Wиллиамс, у Массацхусеттсу, Казан је похађао драмску школу на свеучилиште Yале. У тридесетима је глумио с њујоршком Гропу Тхеатре, заједно с (између осталих) Леејем Страсбергом, Цлиффордом Одетсом и Стеллом и Лутхером Адлер. Око 19 мјесеци, од 1934. до 1936., Казан је био члан тајне комунистичке ћелије.

Постао је један од најпознатијих чланова холивудске елите. Казан је наступио у представама Мен ин Wхите, Wаитинг фор Леттy, Јохннy Јохнсон и Голден Боy, а режирао је драме Трамвај зван чежња (1951.) и Мачка на врућем лименом крову (1955.), које су прославиле Теннессееја Wиллиамса, као и Сви моји синови (1947.) и Смрт трговца (1949.), које су прославиле Артхура Миллера. Примио је три Тонy награде, за представе Сви моји синови, Смрт трговца и Ј.Б..

Казанова редатељска каријера није ништа мање значајна. Добио је два Осцара за режију, за филмове Џентлменски споразум (1947.) и На доковима Неw Yорка (1954.). Извукао је незаборавне изведбе од глумаца као што су Марлон Брандо, Вивиен Леигх, Карл Малден и Ким Хунтер у филму Трамвај зван чежња (1951.) (филмска иначица драме Теннессееја Wиллиамса), и Јамес Деан и Јо ван Флеет у филму Источно од раја (адаптација романа Јохна Стеинбецка).

Казанова каснија каријера обиљежена је његовим свједочењем пред Одбором за протуамеричке активности у којем је одао имена неких бивших чланова Комунистичке партије. Нека од тих имена су била Јероме Роббинс, Роберт Таyлор, Стерлинг Хаyден, Лео Тоwнсенд, Бурт Ивес, Будд Сцхулберг и Лела Рогерс (мајка Гингер Рогерс).

Казан је кратко у младости био члан Комунистичке партије, кад је био члан казалишне групе, Гропу Тхеатер, у тридесетима. У то вријеме је у групи било неколико казалишних професионалаца који су били комунисти или љевичарски симпатизери. Казан се као социјалист осјетио изданим Стаљиновом окрутношћу и идеолошком ригидношћу комуниста опћенито. Особно је био увријеђен кад су партијски функционери покушали интервенирати у умјетничку одлуке казалишне групе.

Прво, иако је Казан пристао да ће свједочити пред Одбором, те да ће признати да је бивши члан Комунистичке партије, одбио је одати имена других бивших чланова. Али тада га је притиснуо холивудски студијски менаџмент да сурађује с Одбором и ода имена бивших чланова Партије те оних који су били повезани с партијским активностима, како би сачувао своју каријеру.

Знао је да су имена већ позната Одбору, будући да је исти већ прибавио документе из архиве Комунистичке партије, те да ће његово свједочење само послужити да се повећа медијска позорност.

Одавање имена од стране неког у Холлywооду служило је као тактика Одбору како би легитимирао своје акције и потакнуо реакцију против оних који су тек пријатељи или рођаци оптужених. Једна од таквих која је проглашена чланицом Партије била је супруга познатог глумца Јохна Гарфиелда, с којом је Казан радио у дружини Тхеатер Гроуп, а коју је истраживао Одбор. Одбор није успио довести самог Гарфиелда у везу с Партијом, али и њему је пријетила казна.

Како је Казан послије објаснио, вјеровао је да је у најбољем интересу земље и његових либералних увјерења да сурађује с Одбором за неамеричке активности како би помогао настојању Одбора да протјера комунисте из Холлywоода. Казан није осјећао никакву приврженост комунизму те се разочарао Совјетским Савезом који је проводио брутална убојства и репресију тијеком Стаљинових чистки, и масакром Пољака у Другом свјетском рату. Ипак се правдао Партијским покушајима да му натуре своју агенду док је био у казалишту. Амерички драматичари Лиллиан Хеллман и Артхур Миллер су јавно и огорчено протурјечили Казановим оправдањима. Иронично, иако је Казан свједочио пред Одбором под пријетњом изопћења и стављања на црну листу од стране холивудских студија, након тога су га избјегавали и изопћили многи бивши пријатељи. Увијек увјерени либерал и слободоуман, чак социјалист у својим политичким погледима, Казана су сад љевичари мрзили, а многи му десничари нису вјеровали. Неки су опазили елементе Казанове властите реакције на критике у филму На доковима Неw Yорка.

Казан је 1967. објавио Сређивање, роман о емоционално измученом средњовјечном Американцу грчких коријена који живи двоструким животом у Калифорнији као директор маркетинга, под именом "Еддие Андресон", и озбиљни писац који пише за часопис под именом "Еванс Арнесс", иако му је рођено име Евангелос Арнесс. "Сређивање" јунакова живота убија њега самог, што га доводи до покушаја самоубојства и живчаног слома. Критичари су видјели паралелу на Казанов стварни живот, понајвише због тога што је јунак кратко био члан Комунистичке партије прије Другог свјетског рата и наравно, јунаково грчко подријетло и американизација његова родног имена. Казан је оповргнуо аутобиографске елементе те је рекао како је роман измишљен. Послужио је као предложак за истоимени филм филм из 1969.

1999. је Казан примио Осцара за животно дјело. Појавио се у пратњи Мартина Сцорсесеа и Роберта Де Нира који је потихо упозорио публику да се понаша долично. Сам Де Ниро се појавио у филму о холивудском мцЦартхyзму. Док су многи у Холлywооду који су искусили мцЦартхyзам осјетили како је прошло довољно времена те да је долично да се закопа сјекира и препозна Казаново велико умјетничко остварење, други нису. Неке славне особе из Холлywоода с лијевим увјерењима осјетиле су се увријеђенима, док је писац Абрахам Полонскy (који је завршио на црној листи) изјавио како је желио да Казана упуцају на позорници. Неке снимке с додјеле Осцара 1999. сугерирају како се три четвртине публике дигло и одало му признање, укључујући Лyнн Редграве, Карла Малдена, Мерyл Стрееп и врло либералног Wаррена Беаттyја (Беаттy је касније рекао да је пљескао Казану јер је овај режирао његов први филм, Сјај у трави, али није промијенио мишљење). Међутим, снимка је показала како су глумци као што су Ед Харрис, Ницк Нолте, Иан МцКеллен, Рицхард Дреyфусс, Амy Мадиган, Ед Беглеy и Холлy Хунтер сједили на рукама или одбили пљескати. Други су, као Стевен Спиелберг и Схеррy Лансинг пристојно пљескали, али се нису устали.

Елиа Казан се женио три пута. Прва супруга му је била Моллy Даy Тхацхер, драматичарка; били су у браку од 1932. до 1963., кад је она умрла, а добили су двије кћери и два сина. Затим се 1969. оженио с Барбаром Лоден, глумицом с којом је био у браку до њезине смрти, 1990., а добили су два сина. Трећи брак, с Францес Рудге, трајао је од 1982. до његове смрти 2003. Умро је природном смрћу у својем дому у Неw Yорку. Биле су му 94 године.

• Тхе Пеопле оф тхе Цумберланд (1937.)
• А Трее Гроwс Ин Брооклyн (1945.)
• Wатцхтоwер Овер Томорроw (1945.)
• Море траве (1947.)
• Бумеранг (1947.)
• Џентлменски споразум (1947.)
• Пинкy (1949.)
• Паника на улицама (1950.)
• Трамвај зван чежња (1951.)
• Вива Запата! (1952.)
• Ман он а Тигхтропе (1953.)
• На доковима Неw Yорка (1954.)
• Источно од раја (1955.)
• Бабy Долл (1956.)
• А Фаце ин тхе Цроwд (1957.)
• Дивља ријека (1960.)
• Сјај у трави (1961.)
• Америка, Америка (1963.)
• Сређивање (1969.)
• Посјетитељи (1972.)
• Посљедњи тајкун (1976.)

• Елиа Казан на сајту ИМДб
• Елиа Казан на Интернет Броадwаy Датабасе (en)
• 1985 аудио интервиеw wитх Елиа Казан бy Дон Сwаим оф ЦБС Радио - РеалАудио
• Ассессинг Казан: Хис Лифе анд Цхоице (НYТ Боокс оф тхе Тимес)